Увод.
Вечерас ми је одлазак на договорено место јако тешко пао. На путу до локала осетила сам крајње необјашњиво гушење и дрхтавицу, пропраћену са блажим нападом плача који сам успела да исконтролишем и спречим, и жељом да се окренем и вратим кући.
Ако неко чита ово, рећи ћу одмах, да, јесам мазохиста. Не знам ни сама зашто сваки проклети пут пристајем да се видим са Ненадом (рецимо да се тако зове главни актер приче) када ми сваки пут то све теже и теже пада.
Последњи развој догађаја никако није ишао у моју корист, али ни ја сама не радим ништа да бих себи помогла. Наиме, о чему се ради: Ненад је момак који је са мном на факултету, у истој групи чак, и са којим сам давно била у вези. један кратак временски период. Веома кратак. Превише кратак, сходно причи. Од раскида, како смо много времена проводила заједно на факултету, а и изван истог, мени је тај раскид све теже и теже падао. Необјашњиво, знам. Можда би све то лакше било поднето да је тај човек искључњн из сваке
даље приче, али константна близина мени није нимало ишла у корист, и како је све више времена пролазило, све сам више желела да будем у његовој близини. Како ми то сада без проблема полази за руком, и то не ваља, из једног јединог разлога - из тог што се он помирио са својом бившом девојком. Добро, то није ништа неочекивано, јер се за период од када смо раскинули па до данас мирио са њом једно мали милион пута. Већи проблем је то што смо се помирили нас двоје прошле недеље. Био је рад да буде са мном јер зна да га обожавам, и како је он то рекао, 'да сам једина која га трпи таквог какав је'. Затим је после два дана раскинуо јер је размишљао и схватио да му много значим као другарица, и да ако не би успело веза, да би то било готово заувек, а да би се у том случају он само могао исписати са факултета.
Ово је само мали увод за причу која следи. Знам да је ова тема већ свима досадна и да нико не жели да чита и слуша о овоме, али ја једниставно морам да нађем место на ком могу да напишем све шта мислим, јер не могу свима све да кажем. Тако да се унапред извињавам на смарању на тему 'не могу да га преболим'... надам се да ће ико разумети, и у најбољем случају извући наравоученије из ове приче -- како се не треба понашати.
До следећег напада депресиј, поздрав (Dalje)
