Идилично... или ипак не?
Дакле, стала сам прошли пут код почетка везе.
Мислим да ми је у том тренутку највећи проблем био то што, у ствари, имам неког. Била сам свесна да више нисам сама, да имам неког са ћу морати да се чујем сваки дан, и кога ћу, поврх свег, стицајем околности, и виђати сваки дан на фалуктету.
Фамозно и претходно споменуто и објашњено гушење је, наравно, било присутно када сам се сутрадан пробудила. Али не у толикој мери. Као да је било ту зато што сам у вези, генерално, не зато што је он био у питању. То је био први показатељ да у ствари нисам толико равнидушна према Ненад, као што сам мислила.
Тај фамозни први дан везе провели смо са друштвом чекајући предавања, након којих је требало да идемо на рођендан његовог најбољег друштва. Не знам зашто, али увек имам трему пред неке такве догађаје. Тј. када је испред мене ситуација у којој се налазим први пут, а не знам како ће проћи. то је у неку руку било оправдано, јер је на том рођендану требало да буде цело његово друштво, од ког сам познавала, поред слављеника, још само једног друга. То је, срећом, прошло све како треба. Добра ствар је та што нисам нормална, па сам у стању да лупетам глупости, које су њима биле крајње симпатичне, па су ме брзо зготивили. Један његов друг ме је чак позвао у кафану са њима. :)
Тих месец дана, како су пролазили, деловали су као литава вечност. Били смо две недеље заједно, када смо константовали да и једно и друго имамо осећај као да смо много дуже заједно. Дошли смо до закључка да је можда због тога што смо били стално заједно. Једина мана свега тога јесто то што је он из Београда, па је живео код родитеља, а ја сам тада живела код баке, па смо се виђали стално по кафићима. Слободно могу рећи да смо били као стални инвентар неких.
Сада, када се све готово и када погледам на све то, могу слободно да кажем да је то, за сада, био најлепши период у мом животу. Поред свих прича које сам спомену у претходном блогу, у свих чињеница, нисам могла да му замерим ништа. Пажљивијег момка нисам никада имала, и да будући ток ствари није био такав какав је био, вероватно бих могла да кажем да пажљиви и не постоји. Али ја имам тај проблем ђто сам много наивна и слепа за неке ствари, тако да ми је веома лако замазати очи неки ситницама да би се скренула пажња са крупнијих ствари.
Ишли смо заједно ан дочек Нове године, и од њега сам добила ооооооооогромну кесу пуну слаткиша и још неких зезалице, које, наравно, имају своје значење, али се у исто нећу упуштати због тога што ће то потрајати, а и зато што су и небитне за причу.
Сећам се да је био 02.01. када сам га звала једно три пута, на сваких сат времена и да се није јављао. Када се коначно јавио, рекао је да је водио дууге расправе са неким људима, укључујући и Веру. Заборавила сам да кажем да је раскинуо са Вером дан пре него што смо се смували, па сам ја хтела да цела веза не експонира толико због ње. Тада, када су разговарали, рекао јој је да смо заједно. Не могу да се сетим њене реакције, јер целом том догађају нисам придавала много значаја, а сада схватам да сам погрешила.
Имала сам тај проблем што сам веровала у оно што ми је причао. Када се о њој радило, рекао је да је то готово. То је девојка која гледа само себе, школски пример размажене девојке, која има буквално све у животу па не зна шта хоће.
Наша веза се завршила на његов предлог, да не кажем, он је раскинуо. Не могу да кажем да сам се изненадила јер је последњих седам дана било баш мучно, из мени, непознатих разлога. Као су једноставно такви какви су, и ето. Покушавала сам, сатварно, трудила сам се, али као да се удаљио толико да нема повратка. Били смо у кафићу, да не кажем на факултету :), када је раскинуо. Рекао је да му је постало веома мучно, да нема страсти између нас, да не жели то да ради, али да мора. Најгоре од свега је то што је наша колегиница знала за све то када смо се тај дан нашли. Она је отишла раније кучи, а он је чекао да останемо сами да бисмо разговарали. Када сам га саслушала шта је имао да каже, није ми све то толико тешко пало. Наставили смо да седимо нормално и да причамо и да се зезамо. Али, како ми је одлазак кући био дужи, коначно сам остала сама са својим мислима, а то никада није добро. Тада сам схватила да је то то. Он је неко са ким нисам била претерано одушевљена да уђем у везу, али сам га временом толико заволела, да је сама помисао на то да ћу сваки дан морати да га виђам, а да не мога да га загрлим и пољубим почела полако у мени да изазива страх. До тренутка када сам стигла у стан била сам већ потпуно сломљена. Тако обучена сам седеле пола сата поред врата и плакала. Умирала. Желала да нестанем. И дан данас се не сећам тог дана у потпуности. Што због тога што је до тада то био најгори дану мом животу, што због тога што смо поподне отишли код колегинице на славу па сам тај осећај покушала да умањим алкохолом, као да не знам да од тог посла нема вајде.
То вече сам спавала код колегинице, са којом сам отворено причала о свему. Од целог разговора који је трајао веома дуго, најупечатљивија реченица била ми је: ''Нисам ја уопште сигурна да је он преболео ту Веру.'' То је нешто на шта је требало да обратим пажњу, а зашто--о томе већи има времена да Вам пишем.
Елем, одговор на коментаре са претходног блога -- ставила сам добру величину фонта, али нисам сигурна шта се догодило да би се смањили. Покушаћу да некако утичем на то у будућности, хвала. :)
Лаку ноћ.
