Dnevnik.

Почетак.

Не могу да опишем своје одушевљење када сам данад ушла на сајт и видела да оно што сам написала има коментаре! ХВАЛА!  Велико!!!
Моје даље мисли ће вероватно бити веома досадне и напорне онима који их буду пратили, али жеља ми је да запишем све до детаља за случај да једног дана нешто заборавим. Тако да ће ми следећи патетични редови много значити, као и ваши коментари (ако их буде било), ма какви да су и ма колико ми тешко било да се суочим са истим.

Па, да почнемо.
Сходно томе да сам давне 2009. године уписала факултет, или боље речено смер, на ком доминирају жене. И то не мало. Од нас деведесеторо у групи, има шест мушкараца. Тако да верујем да добијате мали привид наше муке.

Од свих тих момака, Ненад није никада био неко ко би ми привукао пажњу. Напротив. Он је био неко коме смо се сваки да у првој години смејали када би се појавио, крајње оправдано, да се разумемо. Он је неко ко носи прстење на рукама, милион наруквица (што женских, што мушких), и онај тип особе који иде са подигнутим носем. Такви типови су ми били увек иритантни. Никада ми није био симпатичан, нити ми је деловао комуникативно, док стицајем (несрећних) околности нисмо почели да се дружимо. И то је било случајно јер је он био добро са једним колегом са којим смо се зготивили за веома кратак период пред крај прве године студија.
Прошао је распуст након прве године, уписали смо другу која је почела тако што смо стално седели на кафи у кафићу недалеко од факултета. Ненад ме је у том периоду стално доводио до лудила. Ма колико да смо били добро, и да смо се зезали када смо седели, увек је упућивао неке коментаре од којих ми је излазила пара на уши. А како је видео да то код мене пролази, то му је било још слађе да настави да провоцира.
Моје другарице (од којих је једна била са мном на факултету свеки дан) су у једном тренутку почеле да ми туткају у главу идеју како бих можда могла да будем са њим у вези. Та идеја је била категорички одбијена у старту, јер сам временом похватала све приче које је са поносом износио у јавност. Али, чиме се будала поноси, тога се паметан стиди.
Ненад је био у озбиљној вези када смо уписали факултет, а та веза се распала након првог семестра. Покушавајући да ту девојку (зовимо је Вера) избаци из главе, мало после тога био је у вези са неком девојком из групе, а то је пропало зато што се смувао са другом колегиницом, која је стицајем околности била добра другари овој која му је, тада, била тренутна девојка. Конфузно, знам. Требало је да видите мој израз лица кда сам први пут чула да ту шпански серију.
Али, како је време пролазило, негде на пола семестра дошао је и ој рођендан, и Ненад је био први који ми је честитао. Два дана након тога дошао је са реченицом да се помирио са Вером. Приметила сам да овај колега (зовимо га Игор) није био одушевљен. На почетку дружење са персоном Ненадом, питала сам га зашто он није са том Вером. Он је рекао: „Он је екстра лепа, паметна, начитана, образована девојка, али није за мене.“ Нисам даље хтела да испитујем, ипак се  нисмо толико добро познавали, иако сам видела да би он радо тртљао о томе и недужном пролазнику на улици.
Када је рекао да су се помирили, мени је било драго, јер сам видела да му значи, а и пратила сам неку своју л,огику да нико не би био са неким да му се не свиђа. Тај дан када је то саопштено, седела сам са колегиницом код, и стигла ми је порука следеће садржине: АКО СЕДИМ СА ВЕРОМ И НЕ МОГУ ДА ПРЕСТАНЕМ ДА МИСЛИМ НА ТЕБЕ, ДА ЛИ ТО ЗНАЧИ ДА НИСАМ НОРМАЛАН? Одговор је био једноставан – да! Нисам видела разлог за тим, посебно зато што се радило о неком до кога му је очигледно стало. Тако да сам му рекла да јесте луд, на шта ми  је само послао: ЗАЉУБЉЕН САМ У ТЕБЕ. Рекла сам му да га гледам као друга, и за мене је та прича била завршена. Јесте да сам се осећала као говно, увек се осећак тако када морам да каже неконе НЕ, али боље то него да осећам моје чувено гушење.
Наиме, водила се дискусија шта је у ствари то моје гушење. Након дужег периода разматрања, гушење је осећај незадовољства, који се посебно испољава када ступим у везу, или популарно речено, када се смувам са неким ко ми се не свиђа. Неки вид тихе патње, и главни разлог раскида који услеђује после пар сати. Но, вратимо се причи.
Биле су ту неке ситуације које ћу сада прескочити јер ем су незанимљиве ем бих могла у том случају да пишем још три дана у континуитету. Месец дана након ове поруке нас двоје смо се смували. Искрено, нисам била претерано одуђевљена и била сам скептична посебно после сви оних причи око колегиница. Реално, нико нормалан не би размишљао да ли треба да буде са персоном тог типа, тачније никоме нешто налик ономе не треба у животу, а касније ће се испоставити да није требао ни мени. У ту везу сам ушла из једног разлога. Колегиница, зовимо је Сандра, која је постала добро и са њим ми је рекла само једно: ШТА ТЕ КОШТА ДА ПРОБАШ? И била је у праву.

То би било то, за сада. Покушала сам да издвојим оно пто је најбитније, и писањем отргнем од заборава. За следећи пут остављам везу и пакао и агонија ће после ићи у недоглед.

Лаку ноћ!

[Odgovori]

Malo povećaj font slova, presitna su, pa će i čitalaca biti više.

[Odgovori]

Slažem se, ima nas u onim godinama kad su sitna slova još sitnija, a ruke sve kraće:) Želim ti lepo i srećno blogovanje.