Nedelja, Februar 05, 2012
Да ли може да буде горе? Може.
Нова сам у овом блоговању, и немам појма ни колико би блог требало да буде дуг, ни како се тачно пише... пишем по неком свом реду ког покушавам да се придржавам. Хвала на саветима. Како текст буде одмицао, схватићете да су потребнији него икада. Једина ствар је у томе што знам унапред како ће сваки гласити. Чула сам их већ милион пута. Сваки одзвања у глави, али, очигледно, недовољно гласно.
Иако је то све тако почело, на његово инсистирање, ја сам на крају била та која је повређена. Да не кажем, као и увек.
Видели смо се два дана након што смо раскинули да му дам поклон за рођендан који је стајао дуже време код мене, и који је каснио из оправданих разлога. Дошао је пијан тада. Од је један од оних људи који не реагује баш претерано на алкохол. Његово дејство се познаје изговореним стварима, барем га ја познајем, јер има невероватне изливе нежности према мени, и то је основни, у мом случају и једини, показатељ.
Седели смо и причали о свему. Ја сам била проблем јер сам деловала хладно, како је рекао. У преводу, нисам показивала осећања. Инсинуирао је на то да их немам. Као да не зна да то што их не показујем не значи да не могу и да сећам. Била сам сломљена раскидом. Мислила сам да ће ми бити боље како дани буду пролазили, али није. Напротив. Побегла сам кући како бих успела да нађем мир, али и за то време смо се стално чули. И погодите са ким сам се прво видела када сам се вратила у Београд? Да.
Волела бих да могу да кажем да сам мазохиста, али анализирањем целокупне ситуације, и ове које траје и дан данас, а до које ћу касније доћи, ипак смо закључили да нисам. Мазохисти уживају у болу, али ја не. Не могу да избројим ноћи које сам преплакала, и колико сам пута само зажелела да никада нисмо ни били заједно (искључиво из разлога што је Ненад неко кога виђам сваки дан; не гледам ја на те ствари тако – све је то искуство више), или да се само једно јутро, неким чудом пробудим, и да не знам ни које он и да се не осећам тако одвратно нити да волим неког ко мене не воли.
Цело то стање је знатно кулминирало почетком марта, када смо се окупили код наше другарице са факултета, када је дошла и њена најбоље другарица која је учила са мном у основној школи. Ненад је седео преко пута ње, и у његовим очима сам приметила нешто што ми се није ни мало свидело. Како је вече одмицало, видела сам да му се та девојка свиђа, и присуствовала сам сценема које не бих пожелала да види ни особа коју из дна душе мрзим. Сутрадан смо се чули. Ја сам га звала јер сам имала нападе у одређеним моментима када јесноставно нисам могла да га не зовнем. Рекао ми је да се чуо са њом (зовимо је Марија нпр.) и да треба да се виде.
То је био почетак агоније. Тих дана сам престала да једем. Ишла сам улицама са неописивим страхом да ћу их можда видети како иду срећни, загрљени, како смо ми ишли. Тих дана, нормалан пулс мије био 116. Неколико дана касније, Ненад ме је звао да види шта радим. Чим сам чула то, знала сам да нешто није у реду. Прво је одбио да ми прича, али када сам га убедила, схватила сам да нисам имала разлога за толико нервирање. Он се јесте видео са Маријом, али ништа није било како сам ја мислила. Да се мане детаља и неколико дана пакла описивања, сума сумарум ове приче јесте да њих двоје нису ни били заједно. Касније сам сазнала да се Марији он никада није ни свиђао, а и да јесте, да никада не би била са њим зато што мене познаје. Тај детаљ нисам олекивала, јесте, мене познаје, али нас две никада нисмо биле блиске, и то нисам видела као неки разлог да она не буде са мојим бившим дечко. У том тренутку сам схватила да постоји још неко ко има иста правила као и ја.
У свом даљем блоговању, покушаћу у што краћим цртама да опишем шта се све дешавало како бих пре стигла до садашњег стања, које је аларматно. Хвала свима на читању, и на коментарима, који као да су једини показатљ да неко чита ово шпто пишем и што, чак и ја, сматрам јефтином патетиком. Коме се допада, биће патетике још, да се не секира.
Велики поздрав!
Велики поздрав!
Ako bi išla na polovinu ovog teksta, bilo bi OK. Na ovom blogu malo se ljudi izborilo za čitanost i pored dugačkih postova.
Comment by
sanjarenja56
(02/05/2012 20:53)
Mladost kao da traži bol i patnju.
Kasnije dolaze sami.
Verujem da misliš da će ti biti lakše da pišeš, piši, ja ću čitati.
međutim, pišući o tome, u veri da čistiš svoj um od bola, da izbacuješ sve negativno iz sebe, ti sve iznova preživljavaš, kopaš po rani, ne daš joj da zaraste.
Boli, znam da te boli.
Ipak, nemoj biti u agoniji.
Ima još nekih stvari u životu, nije ljubav jedina, nadam se da imaš prijatelje, obaveze, raduj se tome.
Zatvori za sobom ta vrata, dozvoli da se neka druga otvore.
Znam, izgleda nezamislivo sada, ali biće to realnost, vrlo brzo.
Izvini ako sam ovim komentarom prešla neke granice, možeš slobodno da ga obrišeš, neću zameriti.
Nisam ni ja baš toliko pametna, ali sada znam da mi ništa ne znači velika patnja koju sam preživela u mladosti zbog nekog ko je otišao iz mog života, a sada ga se retko i setim, ništa mi ne znači.
Comment by
nena58
(02/05/2012 20:55)
